Stjepan Jimmy Stanić ima 86 godina, pjeva i danas uz kvintet Scharf Club Swing, lud je za svojom Barbarom. Elegantan je kao uvijek, uspravan i nadasve - duhovit. U mirovini je, naravno. Nema djece, koliko on to zna... Rodom je iz Dubrovnika, što nismo do sada znali. Stanuje u Utrinama, kamo je otišao iz svoje Trešnjevke. Vozi automobil, ali ne više svoju staru “bubu”, koju je napustio nakon 30 godina. Jimmy je veliko ime naše šlagerske pozornice. Pjevao je po cijeloj Europi, ali nije zaradio baš puno novaca. No živi mirno i pristojno. Govori kajkavski i zagrebački sleng uz poneku psovku koju ćete zamijetiti i u ovom razgovoru. To su, recimo, odmjerene psovke... Još uvijek se sjećamo njegovih šlagera: “Prolazi sve...”, “Kobila Suzy”, “Prsluk pucam”, “Pokloni svoj mi foto”, “Dimnjačar”... Jimmy Stanić je “Swinger” i na pozornici i u životu... Dobar sin Jimmy živio kod mamice do svoje 55-e godine, onda se naglo, u 60-oj, vjenčao... Zapanjio je prijatelje - i sebe. Razgovaramo u kultnom zagrebačkom hotelu Palace jer u stanu “ni sve u redu, Barbara nekaj popravlja...”
- Ti me pitaj kaj god hoćeš... Ima toga pun kar. Svega se sećam. Ja ću blebetati koješta, a ti onda baciš proć ono kaj ni bitno.
Jasno. Hoćete li nešto popiti?
- Kaj buš ti?
Kakao. Vrući kakao.
- Ja bum onda hladno pivo. Znaš, došel je neki kit u kavanu pa ga ober pita: ‘Što ćete popiti?’ Kit veli: ‘kaj pitaš? Vopi, ko uvek’... Ober hoće pokazati kak i on zna šatro spiku pa mu veli: ‘Dnohla?’ Kit odgovori: ‘Ne, rađe Tuborg’... Čuj, smem pušit?
Ne tu unutra...
- Onda idemo van... jebi ga...
Puno pušite?
- Ne preveć... Škiju. Frčem si pljugu. To je fino i jeftino. Frčem već deset godina.
Što je, zapravo, vaše zanimanje? Za što ste školovani?
- Išel sam u Muzičku školu paralelno s običnom školom. Al nisam završil Muzičku školu. Studiral sam kontrabas. Onda je došel nekakvi poziv da idemo svirati pa sam napustil Muzičku školu. Tak sam počel profesionalno svirati. Gaža za novce.
Gdje?
- U Bosnu smo otišli. Harmonikaš je skupil raju i otišli smo. Nisam imal svoj kontrabas pa mi je harmonikaš rekel: pa kaj onda, buš sviral gitaru. Prije te prve gaže sviral sam na Savi, znaš onu pesmu ‘Rozamunda...’ i jednu taljansku pesmu ‘Pippo non lo so...’ Došli smo u jednu prčvarnicu u Bihač. Tam se samo pila rakija, vikalo se, razbijalo flaše i zapikavalo noževe u drveni stol... Imali smo tog harmonikaša kaj je peval narodnjake. Morali smo imati ili pevačicu ili frajera kaj peva narodnjake. Kak nismo imali pevačicu onda je taj kit peval, ali je prije toga maznul pol litre rakije. Možeš zamislit kak je taj to šibal... No, postigli smo uspeh. Ostali smo tam mesec dana. U Bihaču. I nastavili smo tak dve godine putovati i pevati: Doboj, Zenica... cela Bosna i Hercegovina.
Tko je u to vrijeme bio naš najpopularniji pjevač?
- Robić. Krkljuš. Nisu to još tada bili koncertni pjevači. U barovima su pevali. U Ritz baru, u Varijeteu. Ja sam došel na Prvi pljesak u Varijete već ko ‘zvezda’. Neko je imal tam prvi i zadnji pljesak. Ja sam uspio. Tak sam počel profesionalno pjevati. Bez mog kontrabasa... Bilo je to famozno doba Varijetea u Ilici. 1956. me pital direktor Varijetea i Ritz bara, Jezerinac se zval, jel hoću ići pevati u Beograd na otvorenju ‘Terazije bara’. To ni bil onaj Jezerinac svećenik neg nekaj sasvim suprotno... Rekal sam: idem. Imal sam gažu od mesec dana, a ostal sam u Beogradu - 4 godine. Svirali smo i pevali američku glazbu, najviše. Mija Aleksić i Čkalja su tam s menom nastupali, išli smo i na razne ‘čvrge’.
Već tada ste se zvali ‘Jimmy’?
- Ufff... Jimmy se zovem odavna.
Kako su vas zvali kad ste bili mali dječačić?
- Mama me zvala Mimi. Ja sam bil najmlađi od nas tri brata. Mama, nakon kaj me rodila, nije mogla govorit petnajst dana. Imal sam pet kila kad sam se rodil. Mama je imala 45 godina... No, dakle, mama me, kao malu mazu, zvala Mimi. Onda je moj stariji brat rekel: kakav Mimi, to je žensko ime? To je vreme kad je bilo popularno ići u kino. Gledali smo kaubojske filmove. Jedan lik se zval Jimmy. Tak sam ja postal Jimmy. A u Beogradu su moje ime pisali: Djimi Stanić.
Odakle su Stanići?
- Moj tata je iz Dubrovnika. Došel je u Zagreb i tu se upoznal s mamom. Kak su se oni našli to mi ni jasno... To je misterij.
Mario Stanić je sjajan nogometaš, slavni slikar je Vojo Stanić iz Boke kotorske.
- Marija ne poznajem, a slikar Stanić mi je daljnji rođak.
Scharf Club Swing Quintet ima novi repertoar ili pjevate stare dobre pjesme?
- Nema za mene novih pjesama. Niko za mene više ne piše. Pjevam moje stare šlagere. I - to jako dobro ide.Ispričam koji štos i vic ili nekaj zmislim. Publika me voli. Inače, ja komponiram svoje pjesme koje imaju nekaj swinga i jazza u sebi. Ja nisam šansonjer. Ja volim raspoložiti rulju pa pevam šlagere. Imal sam koncert nedavno u Histrionima, u kinu Kozara bivšem, a i u Lisinskom. Raja je popizdila od sreće, jer su to sve šlageri iz lepih davnih vremena. Za četri dana opet pevam kod Histriona. Pevam i jednu pesmu kaj se zove ‘Mimi’...
To je pjesma o vama? O malom Mimiju?
- Ne tu se jedna pica zove Mimi. Ragtime je pesma, starinska. To je veselje. To treba, jer danas se svi nekaj plačeju i jadikuju, to mi ide na neku stvar...
Vaši šlageri uvijek imaju malu priču...
- Tekstove ja nisam pisal. Ili se prevelo neku stranu pjesmu na hrvatski ili je neko napisal tekst. Prevodil je Walter Neugebauer, slavni crtač, pionir našeg crtanog filma. Tu glazbu niko više ne svira kod nas... osim - nas. Jedinstveni smo. U kvintetu su glazbenici: Igrec, Puljić, Vrandečić i Purić te dr. Reljić, on je urolog koji jako lepo svira glasovir. Harmonikaš, zove se Grah, je sa svojom harmonikom povremeni gost.
To su stare zagrebačke pjesme?
- Pa da. Taj zagrebački ‘štih’ se već odavno zgubil iz pjesama. Sad novokomponirane pesme imaju neki orijentalni zvuk i ritam. Jebi ga, to raja puši. Znaš ko, zapravo, odgaja publiku? Televizija i radio. Ti si zdrav?
Jesam. A vi?
- Jako zdrav. Pa vidiš. Lepo hodam, svega se sećam, frčem pljuge i pušim...
Kako ste se, napokon, odlučili vjenčati? Dugo ste odolijevali toj strašnoj napasti...
- Nisam baš odolijeval. Nisam naišel na pravu osobu. Svašta sam prošel u životu. Jednog dana smo išli pevati na neku priredbu u Portorož. Ujutro ja stojim na recepciji hotela i dođu tri autobusa puna ženskih. Sami komadi. Dobile su nagradno putovanje za Dan žena ili tak nekaj. Stojim i prolazi jedna ženska i ja pitam: ‘mogu dobit autogram’? Ona me pogleda i veli mi: ‘ je, ak bute dobri’. Ja joj rečem: ‘bum dobar, a imam i fino plavo vino za one koje se kolebaju’. Bila je to Barbara. Moja žena, sada. Ona je prava trešnjevačka puca, iz Tratinske ulice. Hodali smo trinajst godina, potom. Imala je sina i kćer, otprije, pa smo se i s njima gombali. Dolazila je k meni u Utrine, a veš mi je prala u Tratinskoj pa ga nosila natrag. Onda sam predložil da se fuzioniramo, ne? Tak smo se ‘uzeli’. Ja sam imal šest banki. To mi je, za sad, prvo vjenčanje... haahaaa... Kaj to pričam? Ubila bu me Barbara... Često smo išli peške na Sleme pa je onda ona pjevušila neke pjesmice. Ima izvrstan sluh. Barbara je jedna od sedam sestara u familiji u kojoj se stalno nekaj pevalo. Zapevala mi je pesmu: ‘Bila jednom jedna gospa Jela, svoju peć je popraviti štela...’ koju nisam prije čul. Tak je nastala slavna pesma ‘Dimnjačar’. Publika voli malo lascivne stvari...
Bavili ste se nekim sportom? Dobro se držite...
- Bil sam biciklist, kad sam bil mlađi. Jedino to. Juril sam po Zagrebu. Nisam natjecateljski tip. Išel sam na pjevačke festivale, ali nisam nikad dobil nikakvu nagradu... a pesme su bile dobre.
Dobili ste prije dvije godine ‘Porina’ za životno djelo...
- Ma, da. Al to je onak za sve skup... Kad sam peval u Opatiji ‘Prolazi sve...’ trebal sam dobit prvu nagradu. Pa ‘Jutro će promijeniti sve...’ također izvrsna pesma. Nisam dobil niš. Neko me zajebal.
Imate tek 86 godina...
- Da, tek. To su možda geni. Mama je živela 90 godina. Tata 80. Žene uvek duže žive, osobito udovice... haaahaaaa...
Ženske su jurile za vama kad ste postali ‘zvijezda’?
- Čuj, pa bilo je... Ženske voliju pevače. Zvale su, pisale mi pisma. Normalno, kaj nije?
Godine 1956. ste svirali kontrabas u orkestru Dizzy Gillespija...
- Jesam. Bilo je to Studentskom centru, u Zagrebu. Sedim ja u prvom redu, došel sam baš na taj koncert, iz Beograda. Ja sam džezer, znate. Sedim i čekam... koncert kasni... Dojde mi Milivoj Körbler, bil je najavljivač tam, nagne se i šapne mi: ‘čuj, hoćeš svirat’? Gde? pitam ja. On veli: ‘tu’. ‘Zafrkavaš me? Pa imaš iza mene divne basiste Prohasku i Mrvicu...’ On mi odgovori: ‘pital sam ih, nečeju, ne usudiju se’. Onda sam pristal. Poznaval sam Dizzyjev repertoar. Otpelal me Körbler u garderobu i rekel Dizzyju: dopelal sam vam kontrabasistu. Dizzy je bil u belim gaćama i dal mi je nekakve male papiriće na kojima su bile note. Uglavnom, odsviral sam. Dizzyje bil jako zadovoljan. Njihov basist je, naime, nestal, valda se napil, pa me Dizzy pozval na turneju - s njima.
Jeste li otišli?
- Nisam. Nisam bil u dobrim odnosima s ondašnjom Vladom.
Neobično...
- Čuj, gostovali smo u Sofiji, mi muzičari iz Zagreba. Dođe jedna dama i jedan kit z njom, a mi baš ručamo. Kit veli: ‘umro je Moša Pijade pa morate jedan dan žaliti’. Ja mu velim: ‘OK, a ko bu nam taj dan platil’? To je bil strašan zajeb. Jedan pjevač je bil s nama kaj je bil ‘cinker’ pa me je cinkal. Policiji, valda. Nakon toga su mi zeli pasoš. Nisam ga imal 3 godine. Zato nisam otišel s Dizzyjem. Inače bi. Jebi ga, Dizzy je otputoval bez mene. Nakon tri godine su me zvali na policiju i ispričali se...
Vrlo ste mirna osoba. Naljutite li se ikada?
- Naljutim se, ali ne mogu reći da se to na meni vidi. Naljute me neke stvari, ali onda ja to s Barbarom rešim. Ona je uvek na mojoj strani.
Volite se još uvijek?
- Volimo se. Jako... Poštujemo se i toleriramo se. Tolerancija je najvažnija. Raja uopće ne kuži kaj je to tolerancija.
Volite ljude?
- Je, volim. Volim kad su ljudi veseli, kad se smiju, kad su radosni. Zato im pričam i pevam sitne pizdarijice pa su sretni. Ja sam zabavljač. Ja volim kad ljudi spiju na koncertu. Ne pevam im žalosne stvari... Jebemti, kad ona Dubrovčanka počne kričati tam po bini... ne znam ko to obožava? To mi ni jasno. Ja improviziram pa raja popizdi od smeha. To je ono pravo. Moji koncerti nisu obični, to su ‘začinjeni’ koncerti. Ne znam ni dal me mala iz Splita može zabaviti. Al, ona je kuražna. Ili, na primjer, kaj me može onaj debeljko raspoložiti? Stalno nekaj pati, igra Pavarottija... znaš ono, onaj šal... i tak to sve... Inače, ja stvarno obožavam Pavarottija. Kad čuješ onu njegovu ‘Nessun dorma...’ to je uzvišeno.
Vi ste bariton?
- Jesam. A, prije sam imal i viši glas. Sad pevam ‘srednju lagu’, čisti bariton.
Volite našu zabavnu glazbu?
- Svako doba ima svoju ‘muzičku modu’. Ja tu današnju zabavnu glazbu ne volim. Ne odušljevljava me. A, glazba te mora oduševiti.
Hrvatska kultura. Prepoznatljivi smo u svijetu?
- Jesmo. Imamo kulen i pršut... Ali, naša kultura je - na nuli. Ali, to nije narod kriv.
Zaradili ste bogatstvo pjevajući?
- Ne, na žalost. Ja volim pevati. Nisam nikad nikom rekel - morate mi tolko platiti, inače ne bum peval. Rekel sam: ‘kolko možete tolko mi platite, jebi ga’. U Bosni mi je jedna gatara gatala pa mi veli: ‘dečko, ti ne buš nikad imal gomilu love, al - uvek bu ti kapalo...’ I, tak je do danas. Zadovoljan sam jako sa životom i sa mojom ženom Barbarom.
Barbara dobro kuha?
- Da, al i ja kuham. Kuham kinesku njupu. Kuham perkelt s vrhnjem. Pa rajskoh i najbolje šnenokle. Otkrit ću vam moj specijalitet: kupite kilu junetine, stavite u lonac na malo ulja i luka da se dinsta. Pred kraj nalijete nutra litru konjaka i litru whiskyja pa pustite da se još malo dinsta. Kad je gotovo, meso odmah bacite, a saft je - fantastičan.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....