VELIKI SLIKAR NAIVAC Mijo Kovačić: 'Naivci? Pojavilo se puno loših. Dost je sve to propalo...'

Miško, Mijo Kovačić navršio je 80 godina. Krupan je, zdrav, snažan. Malo teže hoda nakon operacije koljena pa ima štap. Slika, ali ne više velike slike na staklu. Ostao je u svojoj Gornjoj šumi, u Molvama. Povremeno dođe u Zagreb, gdje u Basaričekovoj ulici na Gornjem gradu ima svoju galeriju i zakladu. Otac je i djed, uskoro možda i pradjed. Jedini je živi svjedok slavnog vremena hrvatske naive. Slikar samouk. Jedan od najboljih nakon carinika Rousseaua. Generalić, Virius, Večenaj, Rabuzin, Lacković... otišli su. Miška je tu, gleda svijet i bilježi ga svojim kistom. Autor je slikanih priča, velebnih pejsaža, mitskih figura, životinja, grotesknih fizionomija. Slikar sela, ljubavi i ljudske patnje. Ima troje djece i petero unuka, Tomislava, Marka, Nikolu, Ivana i Barbaru. Mijo Kovačić je član Družbe “Braća Hrvatskog Zmaja”. Ime mu je “Zmaj od Gornje šume”.

- Vi samo pitajte. Ja nemrem zmisliti to kaj je bilo. Mogu vam reći sam istinu. Puno godina je prošlo... predugo pamtim.

Kako je na selu danas? Kako se živi u Gornjoj šumi?

- Dobro se živi. Seljaci rade svoj posao. Nema ih puno. ‘Bela kuga’ je: mladi su otišli. Stari su pomrli. Nije baš nekak veselo... Stare majke su ostale. Majke vječno žive. Molve su bogat kraj, nema siromaštva. Ko hoće radit, taj si zaradi novce. Druga su vremena, ni tak kak je negda bilo. Sad je seljakima lakše, imaju traktore, strojeve.

Blizu Drave ste. Između Gornje šume i Drave su tri jezera, ‘Čingi-lingi’ se zovu.

- Je. Tam su negda šodra kopali pa su ostale te grabe koje su se napunile podzemnim vodama od Drave. To je mam do Drave. Mladi se tam kupaju.

I vi?

- Ja ne. Ne da mi se. Po leti plivam v moru.

Zimi je jako hladno uz rijeku?

- No, no. Zime su jako hladne i - duge. Sever puhne iz Sovjetskog saveza... z Rusije. Drava sad ima sip pa se više ne zleva van.

Sip?

- Nasip. Bilo je poplava, sad ih nema. Ljudi su živeli od te Drave. Lovili su ribu. Najbolja riba je tam smuđ. Imamo šume, vrbe i trsku. S trskom smo pokrivali škofarje, krov. Bilo je i puno zlatara na Dravi...

Zlatara?

- Da, kopača zlata. Dolazili su z Međimurja. Celu godinu su vadili zlato z Drave. Bilo je i velikih grumena zlata.

Ima još zlata u Dravi?

- Ne znam. Kopača više nema. Onda, valda, nema ni zlata... Ima slikara. Nakon nas starih i puno mladih su počeli slikati.

Rano ste počeli slikati?

- Dost rano. Dečko sam bil. Jednu od prvih izložbi vani sam imal v Rimu, u Palazzo Braschi. To je blizu Piazze Navona. Pa su došli ovi z Vatikana. Biskup Kokša je tam živel, v Rimu.

Pa, slavni biskup Kokša je iz Molvi, kao i vi...

- No, no. On je Molvarac. Otišel je 1943 v Rim, tam se školoval i napravil doktorata. Veliki biskup. Sjajan kolekcionar slika je bil. Skupil je ogromnu kolekciju.

Gdje je sada Kokšina zbirka umjetnina?

- Ne znam nikaj. Negde su ju skrili. Ima tisuću slik, najviše hrvatskih slikara i puno stranih. Ostavil je Kokša i bogatu biblioteku. Sve je to nekam nestalo... Misterij...

Ima li vaših slika u Kokšinoj kolekciji?

- Ima, ima jedna. Kokša je organiziral naš posjet papi. Bil je to papa Pavao šesti. Imamo tam, v Vatikanu, jednu sobu mi Hrvati. U njoj je moja slika ‘Molitva v polju’. Kokša je bil prijatelj s papinim tajnikom Casarolijem. Posjetili smo papu Večenaj, Lacković, Rabuzin i ja. Bilo je to 1970. i 1972. Dvaput sam bil kod pape. Nakon toga su mi deset godina slali besplatne ulaznice za Vatikanske muzeje...

Ostali ste sami... nema više majstora koje ste spomenuli...

- Bil sam najmlajši med njima...

Puno ste putovali sa svojim slikama...

- Puno. Imal sam izložbe u Sankt Peterbrugu, u Parizu... Na Aljaski sam bil dvajstjedan dan, usput sam išel u lov na bele medvede. Nisam ni jednog ubil. Doma, v Gornjoj šumi sam bil dobar lovac. No, no. Tam je bilo divljači, jelena, svinja, zečeva, fazana...

Bilo?

- Da, bilo. Sad više nema divljači. Špricaju voćke, povrće... više nitko ne kopa. Špricaju, a to smeta živinama. Motorne kosilice se pojavile... i to je rasteralo divljač. Onda, za vreme zadnjeg rata bilo je puno ‘raubšicera’ pa su sve životinje pobili...

Raubšiceri?

- To su ovi kaj na crno loviju. Krivolovci. No, no.

Zdravlje u redu?

- Je, hvala Bogu.

Doma vas zovu Miška?

- Mijo, Miška, Miško... No, no...

Što se dogodilo s naivnim slikarstvom u Hrvatskoj? Zamrlo je...

- Pojavilo se puno loših... dost je to sve propalo...

Ali, desetak izvornih talenata su opstali...

- Pa i nisu, umrli su. Jedino sam ja još tu. Pojavilo se oko 200 novih naivnih slikara. To je bilo i preveć i loše.

Zašto vas zovu ‘naivni’ slikari? Vi niste naivni slikar, vi ste - slikar.

- No, no. Tak je. Bedak je naivan. Nemam pojma ko je tome dal takvo ime. Mi smo slikari, samouki, ali dobri slikari. Naravno, ne svi - neg sam oni koji su se tak rodili. To je nekakvi talent. Mislim da je onaj Oto Bihalji Merin, on je bil v Beogradu povjesničar i tak nekaj, on nas je prozval naivci, primitivci... ne znam zakaj... Profesor Grgo Gamulin je pak jako lepo pisal o nama.

Prekjučer je promovirana vaša treća monografija. Autori su Zidić i Maroević...

- Da, to je dobro. Jako dobro. Mi se sviđa.

Vaše slike su i lijepe i zastrašujuće i - jako privlačne...

- Čujte, pa ja sam se jako trudil da budu baš takve. Nas je bilo petero djece, četri muških i sestra. Mogel sam ići ili u zanat ili u polje. Ja sam oduvek volil slikati. A, je to bil rizik: il bum nekaj postigel ili - niš.

Stari Ivan Generalić vam je davao savjete... čitao sam...

- Znate kaj, on nije imal gotovo nikakav utjecaj na moje slikanje. Nije mi mogel nikaj povedati niti mi pomoći. On ni nigdar imal vremena, ja sam bil kod njega pol vure. Ono kaj sam videl to sam videl. Njegove slike. On je bil seljak i ja sam bil seljak. Kaj bu mi pomogel...

Kojeg domaćeg i stranog slikara najviše cijenite?

- Bukovca i Dalija. I još neke...

Vrijeđa li vas kad vam netko veli da ste seljak?

- Ne smeta. Pa ja jesam seljak. Seljaci su pošteni ljudi.

Prizori na vašim slikama su zapravo - priče... bajke.

- Narisal sam ona dva povratnika, graničare. Pa onda onu jamu, z onim rukama kaj viriju van... Tu jamu sam ja zaprav s Blajburgom povezal... To sam pokazal jednom političaru, partijcu, pa mi je rekel: ‘to nema veze, jame su bile negda i još ih bu...’ Takvih strahota kak ih je bilo kod nas nema u celom svetu... I posle rata svetskog bilo je isto puno masakra. * Zakaj?

Rođeni ste u Gornjoj šumi, cijeli život tamo živite, u nekoliko država...

- Ja, tak je bilo... Nisam ja menjal države. Navek sam na istom mestu.

Tita ste poznavali?

- Je, bil je tu, v Koprivnici. Pozvali su Generalića, Večenaja i mene. Bili su s Titom Haramija, Savka i Miko. Zanimljivo je bilo. Pozval nas je Tito Brijune. Nismo stigli... Tito je bil komunist... to znate... i Hrvat.

Znam.

- Titu su se sviđale naše slike. Mi smo bili za njega i partiju - narodni slikari. Seljaki.

I s Tuđmanom ste bili...?

- Jasno. Tuđman je bil jedini koji je mogel napravit hrvatsku državu. Bil je general. Da ni njega bilo, ne bi bilo ni Hrvatske. Bil sam ja na Osnivačkoj skuštini HDZ-a u Koprivnici. Bilo je tam straha... Bila je milicija. Kad sam ja došel na skupštinu, onda je jedan domaći doktor rekel: ‘no sad smo sigurni. Valda ne buju pucali po nama kad je tu Mijo’.

Naslikali ste puno raspela... Imali ste problema?

- Jasno. Al, već sam bil poznat pa se niš ni dogodilo...

Molve su mlinovi? Molve znači - mlinovi?

- Da, to su bili, negda, mlinovi na Dravi. Mlinovi su - molive. Tak je nastalo ime mesta. Ja pamtim osam mlinova na Dravi. Mleli su brašno, za kruh i kolače. V jesen se mlelo pa smo imali toga za celu zimu. To su bili mlinovi na vodu, vodenice. Onda su se pojavili motorni mlinovi. Pa su izumrli stari lepi mlinovi...

Molve su Marijansko svetište. Tamo je čudotvorni drveni kip Majke Božje...

- No, no. Tak je. Taj kip je star, tam je od prije Turcov. Pa su Turci zakopali Mariju u jedan sip, nasip. Onda je jedan vol z svojim rogom otkopal Marijin kip. Pa je bil oštećen, bila je rupa od roga tog vola. Prije puno godina ja sam pofarbal toga kipa. Zanimlivo je da na taj drveni Marijin kip nisu došli crvi. To je tak lepo čisto drevo. Napravil je kip jedan vrhunski majstor, ali ne zna mu se ime.

Gdje je sada Marijin kip?

- V kapelici. Molvarci su napravili kapelicu i Mariju deli v nju. Kapelica je bila drvena, trošna, pa ju je župnik zrušil i napravil kotec za svoje svinje. Onda je zvonar donesel Mariju v cirkvu. Ali Marija se vratila tam gdje je bila kapelica. Župnik je imal nekakvih problema z očima pa je otišel v Izrael, na zagovor. Vratil se, napravil novu kapelicu i prenesel Mariju u nju. Sad je Marija u kapelici. No, no. Dolaziju hodočasniki... Neki ljudi su ozdravili. Čudotvorna je naša Marija.

Mama vam je stvarno pričala strašne priče i bajke kad ste bili dječačić?

- No, no.

To ste prenijeli na svoja stakla?

- Jesam. A čital sam i Bibliju. Sodoma i Gomora. I to sam, na moj način, pokazal. To je bil veliki posel.

Kad se pogleda vaš cijeli likovni opus, to je - jedan misaoni sustav...

- No, no. To nemre naivni čovek napraviti. Moraš imati nekaj, moraš se s tim roditi... Znate, postoje pravi samouki slikari i - lažni. Ja slikam svijet, onak kak ga ja vidim.

Bili ste u vojsci?

- Jasno. U Požarevcu, v Srbiji. Al, dobro sam prošel tam jer sam crtal za jedne novine kaj su se zvale ‘Vojnik’. Kapetan prve klase Milan Prica je pisal članke, a ja sam uz njih nekaj narisal. Onda su nam to platili. Dobili bi 400 dinara, pa podelili, 200 njemu, 200 meni.

To je vaša prva zarada od slikanja?

- No, no.

Upoznali ste Krstu Hegedušića?

- Jesam. Bil sam kod njega. Sviđale su mu se moje slike. Baš je slikal jednog bika kak pije vodu iz bunara. Meni se to ni svidlo... Al, on je bil dobar majstor. Poklonil sam mu dva crteža z olovkom na papiru.

Radite i danas creteže?

- Delam, no, no. Napravil sam jednu mapu crteža. Zove se ‘Mrtvački ples’.

Slikate?

- Pomalo, ali slikam. Nemrem više ona velika stakla. Slikam manja stakla, slikam na platnu, slikam pastele.

Na staklu je komplicirano slikati... Vi zapravo slikate naopako? Boja je sa stražnje strane prozirnog stakla...

- To ni jednostavno. Slikam naopak. Slikam negativ. Onda moram preokrenuti to staklo da vidim kak je ispalo. Pa popravim ak treba. Nije to lako. Zato više ne slikam velka stakla.

Dolaze vam kupci?

- Dolaze. Imam svoje stalne kupce. Kolekcionare. Prije je bila prevelka navala. Sad je to mirnije. Tak je bolje.

Na vašim slikama je život, ljubav, smrt... ljepote i strahote. I gole ženske...

- Ja sam bil jako dobar s profesorom Gamulinom. On je napisal jednu knjigu o meni koja je štampana u Pordenoneu, u Italiji. On mi je rekel da delam i pejsaže i akte... a ne samo figure, kaj ja, zaprav, najviše slikam. Gole ženske? Pa ženske su lepe, ak su lepe...

Dopire li svakodnevna politika do sela? Bavi se vaše malo selo politikom?

- Ne. To nas uopće ne interesira. Mi od te politike nemamo nikaj. Ništ. Niti mi budu jedni kaj dali, niti drugi.

Vozite auto?

- Vozim. Još uvek. Idem z autom vinograd. Ne vozim do Zagreba. Unuki me voziju.

Kak ste govorili mami ‘ti’ ili ‘vi’?

- Vi. I tati i mami.

Još se tako govori roditeljima, na selu?

- Pa, sad baš više - ne. Sad se to ne poštiva. Druga su vremena. Moj tata je bil tri i pol godine u ropstvu u Rusiji. Za Prvog svetskog rata je bil zarobljen. Naučil je super govoriti ruski. Onda su za Drugog rata došli Kozaki k nama. Tata je z njima razgovaral na ruskom. Tat je bil seljak, bavil se zemljoradnjom. Pametan seljak.

Imate sad u Novoj seči domaćih životinja?

- Ne krave, nemamo ni svinje. Imamo samo kokoši. Jedemo kokoši. Ali, to su domaće kokoši koje žive slobodne. To kaj sad kupite piliće v trgovini to je - umjetno. To nisu prave kokoši.

Gledate televiziju?

- Gledam malo Dnevnika. I film ak je dobri. Al, program ni bog-zna-kaj. Stvarno ni...

Nešto sam primijetio: na vašim slikama gotovo sve muške figure sliče - na vas... To je vaše lice?

- A, na koga bi drugog sličili? Na me. Ja si denem škrilaka na glavu, ogledam se u zrcalu i slikam. Sebe, jasno. Imate prav, to sam ja. Nisu meni seljaki pozirali...

Sutra su Svi sveti... prekosutra Dušni dan... Blagdani. Što se događa na selu?

- Isto kaj i u gradu. Ljudi idu na groblje pozdravit svoje... Znate, svi polako idemo prema groblju. Neko brže, neko polakše...

Jeste li shvatili zašto živimo?

- Kaj ja znam. Nemam pojma. Vi znate? Ak znate, nemojte reći...

Koja je vaša slika - vama najbolja?

- Nisam ju još naslikal.

Bute?

- Bum.