Slom europskog projekta...i povratak u toplinu i sigurnost nacionalnih mitova

Čuvena knjiga britanskog istoričara Normana Daviesa, “Europe, A History”, objavljena 1996. godine, nastajala je u ono uzbudljivo vreme od pre gotovo četvrt veka označeno kolapsom komunizma, raspadom Sovjetskog Saveza i ujedinjenjem zapadne i istočne Nemačke, čime je otpočet proces reunifikacije podeljenog evropskog kontinenta koji još uvek traje, u kom i danas živimo uz sumorno saznanje da mu se ne nazire ni brz a ni neophodno srećan kraj.

Na preko 1300 strana autor pažljivo slika dugu istoriju Evrope, od geografskog nastanka evropskog poluostrva, zapadnog apendiksa Azije koji pogrešno nazivamo kontinentom, preko svih perioda njegove istorije zaključno sa 1992. godinom, kada je Daviesov rad na ovom obimnom delu i okončan. Te za Evropu značajne godine potpisan je Mastrihtski ugovor čime je stvoren novi politički entitet - Evropska unija, ali je počeo i rat u Bosni i Hercegovini, najtragičniji od svih sukoba koji su pocepali i zauvek uništili Jugoslaviju, nekadašnju balkansku “Evropu u malom”.

Stoga i ne treba da čudi što je Daviesov službeni optimizam, ostavljen za sam kraj, iako sav u besprekornim rečenicama, zapravo ispunjen silnim rezervama. I to do te mere da je pitanje da li je tu uopšte reč o optimizmu.

“Današnja Evropa, stvorenje Hladnog rata, nedorasla je zadatku koji je pred njom”, piše Norman Davies. “Moralna i politička vizija praoca i osnivača Zajednice gotovo je zaboravljena. Evropa neće biti potpuno ujedinjena u neposrednoj budućnosti. Ali pred njom je šansa da bude nešto manje razjedinjena nego tokom nekoliko prethodnih generacija. Ako joj se sreća nasmeši, fizičke i psihološke prepreke biće manje brutalne nego u bilo kom periodu koji pamtimo. Evropa i dalje jaše.” I tu, na samom kraju, kao svoju naknadnu i finalnu misao, Davies dopisuje i 875. stih drugog pevanja Ovidijevih “Metamorfoza”, “Tremulae sinuantur flamine vestes”, koji u hrvatskom prevodu Tome Maretića glasi: “Vjetrićem nadimano vijori se ruho na njojzi”.

Ruho koje se vijori

To ruho koje se vijori na vetru odnosi se na haljine prelepe Europe, kćerke kralja Agenora, vladara feničanskog grada Tira. Očaran njenom lepotom Zevs ju je, taktički pretvoren u belog bika, susreo na morskom žalu, olako šarmirao i stekao njeno poverenje, ali samo kako bi je oteo i odveo sa sobom na daleko ostrvo Krit. U nepoznato. Držeći se grčevito znojavim dlanovima za njegove rogove i leđa, devojka je užasnuta i “na žal ostavljen gleda u strahu”, dok “vjetrićem nadimano vijori se ruho na njojzi”.

Tremulae sinuantur flamine vestes, dakle.

Kao da je Davies tim kratkim izvodom iz “Metamorfoza” želeo dodatno da pojača, ili možda da zamaskira, svu tešku dramu i neizvesnost još jednog novog početka pred kojim se to trapavo, samo sa sobom neusklađeno “stvorenje Hladnog rata”, kontinent koji to nije - Evropa, naime - tako iznenada našlo.

Komplicirani kontinent

Danas - punih dvadeset godina nakon što je ovim stihom Norman Davies završio rad na svojoj najznačajnijoj knjizi do sad, “Europe, A History” - te reči, uprkos očaravajućoj ljupkosti Ovidijevog jezika, ipak zvuče depresivnije nego ikada pre. Dok se jako dugo njihovo pravo značenje moglo slobodno previđati, ili eventualno tumačiti kao prirodan oprez istoričara, danas se one čitaju kao mračna pretpostavka, uvijena u nepotpunu i samo naizgled lepršavu sliku. Ma šta mi u ovom ili onom trenutku mislili, istina je da Europa i dalje jaše. I to na širokim leđima belog bika, ovaploćenja natprirodne sile nad kojom nema baš nikakvu kontrolu, pri tom jedva održavajući ravnotežu da ne propadne u bezdan, dok njeno ruho nemoćno vijori na vetru.

Evropa se nalazi u dubokoj, složenoj, zaista dramatičnoj ekonomsko-političko-identitetskoj krizi koja traje od 2009. i ne pokazuje znakove stišavanja. Naprotiv, sve je dublja, ne nazire se njeno rešenje, i pitanje je kako će i kada i na koji način uopšte uspeti da je prebrodi. Evropska unija - koja je (valjda?) trebalo da predstavlja krov za sve Evropljane, odvažni pokušaj realizacije ideje o mirnoj koegzistenciji i zajedničkom društvenom i ekonomskom napretku - u opasnosti je da doživi potpuni neuspeh i krah, pa i da se pretvori u sopstvenu suprotnost. Evroskeptici svih zemalja zbog toga, pretpostavljam, likuju, evrofili, svakako, krše ruke i čupaju kose. Ali i jedni i drugi, ma šta da mislili, pitaju se šta će s njima biti sutra. Jer svi se nalazimo u istom sosu, samo što s različitih pozicija gledamo na problem.

Lako bi se, dakle, moglo tvrditi da je ova opšta, panevropska kriza u stvari nešto spektakularno i sjajno - dugoočekivani znak istinskog vertikalno-horizontalnog ujedinjenja Evrope, trenutak kada, po prvi put u istoriji, Evropljani sa severa, zapada, istoka, juga i centra kontinenta, jednako kao i oni s desnice, centra i levice političkog dijapazona, oni bogati kao i oni siromašni, na istovetan način, koristeći iste reči, izražavaju jednaku zabrinutost pred krajnje neizvesnom budućnošću. Čuda se uvek događaju kad i gde im se ponajmanje nadate. Ova problematična teza, međutim, romantična je u istoj meri u kojoj je i neodgovorna. Naša realnost zapravo je znatno mučnija od toga. Prava istina je da evropski projekat, iako zasnovan na plemenitoj želji da se izvuku ispravne pouke iz svih strašnih i pogibeljnih katastrofa XX. veka, sve češće puca po loše skrojenim šavovima kao nezavršeno odelo šiveno za mnoge koje, ispada, mnogima ne stoji baš onako kako je zamišljeno. Danak se najčešće plaća jačanjem anti-evropskih i ksenofobičnih osećanja te porastom konzervativnog parohijalizma i povratkom u toplinu i bezbednost nacionalnih mitova. A da stvari budu samo još zamršenije, procesi su veoma slični bez obzira na to da li je reč o onom delu Evrope koji je već “u Evropi” ili onom koji u njoj još uvek “nije”, a ne zna se kada, pa ni da li će biti.

Negdje u sredini

I sad, ne znam za vas ali, što se mene tiče, nisam ja, uprkos svemu, nikakav evroskeptik. Nisam, istina, ni vatreni evrofil. Pretpostavljam da se, kao i većina, nalazim tu negde, u sredini. Ipak, kad na stvari gledam odavde, s jugoistoka kontinenta, iz (neevropske) Srbije zatrpane sopstvenim nerešivim političkim, ekonomskim i društvenim problemima, Srbije koja je frustrirana i čiji je ponos povređen, ali koja je, na svu sreću, i dalje spremna (premda, avaj, još uvek nemoćna) da se pridruži Evropskoj uniji koja joj se nekad čini daljom, nekad bližom, i prema kojoj gaji problematičan odnos ljubavi i mržnje i silne želje za subvencijama, donacijama i zajmovima, onda mi je jasno da izbora zapravo i nema. Samo što dalje od večnog samoljublja suverenih i teritorijalnim međama, valutama, bojama, himnama, insignijama i heraldikom okićenih nacionalnih država. Država poput fudbalskih timova.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista