Kad-tad će svaka sujeverna glupost za tren postati istina, onako kako i kazaljke na satu koji ne radi dva puta dnevno pokazuju tačno vreme: nekome se sigurno desila nesreća nakon što mu je crna mačka prešla put, drugome nakon što je „nešto sanjao“. Za šest hrabrih i časnih odraslih muškaraca i jednu bebu, nesreća se dogodila jednog petka, trinaestog. Njihovi su životi okončani baš tog „baksuznog“ dana, zapravo večeri, i sada, gledano unazad, sve to izgleda kao hronologija apsurda, kao srljanje u susret sudbini koja je ko zna kad i gde bila upisana, a taj je fatumski tekst bio neizmenjiv. Utešna varka, možda; u nešto banalnijoj stvarnosti, sve je moglo i moralo biti drugačije.
Jedni mogu, drugi ne
Priča o padu vojnog helikoptera u blizini piste civilnog beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ u maglovitoj noći 13. marta u međuvremenu je prerasla u prvorazredni medijsko-politički skandal u bezbroj nastavaka, a žrtve su nekako polako potisnute u drugi ili treći plan, jer je glavnu rolu u priči preuzeo premijer Aleksandar Vučić, deleći ukore i pohvale i uopšte besprizivnu pravdu svake vrste. Tako je to po već ustaljenoj špranci u današnjoj Srbiji: šta god da se dogodi, to mora imati neke veze s Aleksandrom Vučićem, on o tome mora imati stav, a svi drugi se imaju određivati u odnosu na njega, a ne na sam događaj. Uostalom, svi događaji se i događaju jedino zato da bi nekako tangirali Aleksandra Vučića, a ne iz bilo kojeg drugog razloga.
Krenimo redom. Bebi iz Novog Pazara, staroj pet dana, bio je ugrožen život, a u novopazarskoj bolnici nema aparata za disanje koji bi joj jedino mogao pomoći. Stop, pitanje prvo: kako je moguće da na tamošnjoj neonatologiji toga nema, a radi se o gradu od sto hiljada stanovnika, pri tome sa najvišim prirodnim priraštajem u Srbiji? Kako god, sanitetsko vozilo kreće u oko 150 kilometara udaljeni Kragujevac, s bebom (koja još nema ni ime!) su lekar dr Dževad Ljajić i medicinski tehničar Miroslav Veselinović. Na putu od Raške do Kraljeva nailaze, međutim, na odron koji im blokira prolaz. Ko je prolazio tuda, neće se začuditi. Taj put je vrtoglav, nezgodan, pomalo sablasan, ide nekom vrstom klisure uz reku Ibar, ni pri boljim vremenskim uslovima ne deluje bezazleno. Ekipa je u cajtnotu, razmatraju mogućnost povratka, pa prolaska alternativnim pravcem preko Kopaonika, ali to je i sporo i nesigurno, možda ima prečice? Stupaju u kontakt s ministrom zdravlja u Vladi Srbije dr Zlatiborom Lončarom, a ovaj poziva kolegu, ministra odbrane Bratislava Gašića. Zapravo ne, ima tu i jedan interregnum: prvo se razmatra opcija da po bebu krene hlikopter MUP-a, ali u MUP-u kažu da nisu u stanju da izvrše taj zadatak, jer su vremenski uslovi (pre svega magla) takvi da je to isuviše rizično za njihov helikopter. Onda tek dolazi na red vojska: ministar Gašić poziva glavnog vazduhoplovnog operativca, preskačući red-dva u proceduri (načelnik generalštaba Diković, kao i prvi čovek vojne avijacije, u tom su trenutku još uveliko u blaženom neznanju šta se događa), ovaj kontaktira dežurnu posadu. Sada se ispostavlja da pukovnik Predrag Bandić, čovek koji mora da izda nalog posadi da bi ova poletela, nije bio baš entuzijastičan s obzirom na okolnosti ali da je ministar izdao nalog da se naređenje mora izvršiti. Stop, pitanje drugo: kako MUP ne može da leti, a vojska može, kao da ne bi leteli kroz istu maglu? Posada od četvorice ljudi: pilota majora Omera Mehića, kopilota kapetana Milovana Đukarića, te zastavnika Nebojše Drajića i Ivana Miladinovića, poleće s vojnog aerodroma Batajnica, i u kasarni u Raškoj kod Novog Pazara preuzima bebu, sve s lekarom i medicinskim tehničarom. I zatim poleću - na sever. Kuda tačno? Inicijalni cilj ekipe bio je Kragujevac, u kojem postoje svi uslovi za prijem i tretman bebe, a i za sletanje helikoptera. Stop, pitanje treće: zašto nisu sleteli u Kragujevac? Još je nejasno zašto se od Kragujevca (ili Niša) odustalo, iako su vremenski uslovi tamo, za razliku od Beograda, bili dobri. Kako god, helikopter nastavlja ka severu, ka Beogradu, a već od Mladenovca (pedesetak kilometara južno od Beograda) vreme se dodatno pogoršava.
Šta dalje biva? U međuvremenu objavljena komunikacija između pilota i njegovih nadređenih pokazuje da su Mehić i posada hteli da slete na Banjički vis, to jest, na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), što je sasvim logično s obzirom na vrstu misije koju imaju. I to se pokazuje komplikovanim, ali tu je plan B: sletanje na Batajnicu (koju, dakako, poznaju kao svoj džep), a zatim prelet do VMA. Iz komande, međutim, insistiraju da se ide na sletanje na civilni aerodrom u Surčinu, čemu se posada protivi, i na kraju nevoljko prihvata nalog. No, zašto uopšte baš Surčin? Zato što je tamo već „organizovan prihvat bebe“. Dobro, ali zašto je baš tamo organizovan, i nije li - stop, pitanje četvrto: nije li medicinskim ekipama na tlu lakše da se pomere u zavisnosti od mogućnosti sletanja helikoptera, nego obrnuto?
Kobna večer
Tako te kobne večeri petka trinaestog helikopter sa sedam duša kao kakva sablast glavinja nad Beogradom uvijenim u gustu maglu, a mediji su već veliko alarmirani, i svi čekaju ishod „operacije beba“. Helikopter dolazi nad Surčin, ali nikako da „ubode“ pistu, koju posada ni ne vidi. Iz komunikacije s kontrolom leta vidi se da Mehić pokušava više puta da sleti, pa odustaje, kontrola ga navodi, što joj je i posao, ali... Kao da Mehić i kontrola ne govore istim jezikom i ne vide iste stvari. Na koncu, Mehić kaže „imam problem, idemo u penjanje“; to je poslednje što će reći. Komunikacija prestaje, helikopter nestaje s radara. Nastaje opšta konfuzija, niko ne zna i ne razume šta se dešava. Nekoliko sati kasnije, njegovu će olupinu naći u njivama blizu aerodroma. Svih sedmoro putnika, kažu, momentalno je preminulo od siline udara o tlo.
(...)
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....