Iman osjećaj da će se, ako ga odriše, propet na zadnje noge i poletit niz Kaštila, da će oživit, ka poznati Geppettov lutak. I da će odgalopirat dalje niz selo, dok mu gusta griva pada čas priko očiju, čas niz vrat put leđa, koliki je zamah uvatija.
Konj isprepleten sav od drva, grana masline, od kopita i zapešća, od čela, pa sve do sapi i repa.
Rad je to dvojice prijatelja iz Kaštela. Jedan je akademski kipar Mislav Katalinić iz Novog, a drugi je majstor marangun, Mario Bagarić iz Starog prid čijom se kućom ova plemenita životinja, odnosno njezin "crtež u prostoru" trenutno i nalazi.
- Skulptura je visoka 2,80 metara, duga je tri i po metra i teška, prema nekin našin procjenama, sigurno 700 kila, a u usporedbi s pravin konjem je dosta veći - govore nam Kaštelani koji su punu godinu i po bili zaokupljeni ovin svojin projekton, ali su ga radili, kažu, s posebnin gušton.
Prva noga
- Uvik mi je želja bila napravit konja od drva u prirodnoj veličini, i kad san vidija kako moj prijatelj Mario ima zahvalnog materijala za jednu takvu skulpturu i kako cijeni tu prirodnu lipotu, predložija sam mu da to napravimo i tako smo krenuli u taj zajednički projekt – kazuje nam akademski kipar Katalinić.
- Mario mi je pokaza tu prvu savijenu nogu, to je zaista bilo nevjerojatno, ali nam je digla dimenziju i postavija se niz pitanja, hoćemo li pronać još dvi koje se savršeno poklapaju. Srićon jesmo, i tako smo krenili dalje u priču – govori Katalinić.
A, da je uživa u svakon trenutku zajedničkog rada, ističe i Mario.
Kad je masline ubija led
- Kad je oni led 2017. godine "ubija" jedan dio Marine di moj prijatelj ima maslinik, morali su ga ispilat sve pri tapini, doli do samog panja da ostane, kako bi masline opet mogli obnovit.
Budući da se bavin stolarijon, sitija se mene i reka ako ću uzet ono šta je od maslina ostalo. Gleda san tako da donesen šta duže i šta veće komade, jer od kratkog ne moš puno toga napravit – priča nam kaštelanski marangun pokazujući na te ostatke koji će možda još kakva čuda učinit.
Čudo od Krnje
- Radija san do tada neke svoje katride, uvik san nešto improvizira, pa san se s gušton upustija u ovu avanturu zajedno s mojin prijateljen, kiparon Mislavon, kojemu je ovaj rad svakodnevnica.
Mislav je poznat u Kaštelima kako već 27 godina radi Krnju, a to su van figure četri metra visoke, tako da njemu to ne bi triba bit problem, tako san razmišlja – u dahu će Mario koji je zajedno s Mislavon u Kaštelanskoj krnjevalskoj udruzi "Poklade", Donja Kaštela, udruga koja ove godine priprema 212. poklade.
- Ma, da vi vidite kako on i kipar Goran Smojver činu čuda za poklade, od selotejp trake i novinskog papira naprave umjetničko djelo - ističe Mario.
A, u maniri krnjevala, kad san krenila priupitat šta jin je ove godine Krnje, odma nan je spremno reka.
- Ma, možete nam čupat nokte, nećemo vam odat! - uz smij će Mario, koji je oduvik bija uz kaštelanske maškare, ali zadnjih šest, sedan je baš aktivan.
Mir na taraci
Konja su počeli izrađivat na krovu Mariove kuće di su imali potpuni mir za rad i kreativnost.
- I tako dok smo malo gledali, proučavali te grane i komade debla, uočili smo kako imamo skoro pravu, pravcatu nogu od konja. Sve od kopita, zapešća i zgloba...I onda smo krenili - kazuju naši sugovornici.
- Je, baš je prava noga bila. I tad mi je kliklo kako moramo napravit konja – govori Mislav koji je u Kaštelima poznat i po svojim radovima, skulpturama od čelika, ali ne samo u svome mistu, već i izvan granica Hrvatske, ljudi pripoznaju njegov rad. Tako njegove balerine od čelika, nisu samo ispred hotela "Pax" na Trsteniku, već su išle i za London, neke druge skulpture su isto tako otišle za Englesku, pa u Zurich u Švicarsku...
- Crtež u prostoru, to je moj način izražavanja, zato volim "uhvatit" ljudski i animalni pokret u prostoru, a ovo je moj prvi rad u drvu. Inače, najviše radin u čeliku, radin odljeve u poliesteru, u glini, pečemo terakotu...Radija san i velike reljefe s našin mladin talenton, kiparon Davorom Kamenjarinom - veli nam Mislav, pa nam priča kako se rađala skulptura konja.
Priroda ih nagradila
- Krenili smo od te noge koju smo prvu "pripoznali", prvu desnu, našli smo mu onda prednju livu i zadnju desnu.
I onda smo se još dosta vrimena trudili da nađemo tu četvrtu nogu, da pogodimo stav, a to nije bilo lako - ističe.
- Možda moš‘ opilat cilu Dalmaciju, a nećeš je nać u ton motu – nadovezuje se i Mario.
- Priroda nas je nagradila maslinon, dobili smo u početku tri noge, šta je najvažnije u ciloj priči...Najveći izazov u ovom radu je bija da Mislav postavi sami stav tog konja.
"Bagi, ovo je golemo, bit će veliko, kako ćemo s konstrukcijom?" - pita se tako moj prijatelj, a meni je to ka šala.
Osmislija sam sistem, da iznutra bude lipo učvršćeno metalon, a da se ne vidi toliko izvanka...Građevinski čelik, lame, pilanje, lipljenje...Ma, utegnuto je ka žica od gitare – ističe Mario koji se inače bavi izradon namještaja, ali često za svoju dušu uzme neki komad drva pa od njega napravi i katrige, okvir za ogledalo i slične stvari.
Kako se spajalo
- S druge strane koliko njemu zadaju "brige" ove moje marangunske stvari, on zato zna varit, a i umjetnik je, oko je to, i umjetnička duša, tako da smo zajedno odličan spoj. Srića u ovon radu je da od nas dva meštra, nisu dva kipara ili dva maranguna, jer bi se sigurno odma pokarali, ovako smo se cilo vrime nadopunjavali, bila je prava sinergija.
Ajde, bude malo karanja i dišpetavanja, ali to van je tako u maškarama – govori Mario, šta potvrđuje i Mislav. Prijatelji su od malena, jedan rođen ‘78., drugi ‘79.
- Početak rada na ovoj skulpturi je bija da smo unutra stavili jednu centralnu tapinu, trupac, i na njega smo vezali s čelikom sve noge i sve to jako dobro sakrili, da se ne vidi toliko.
Vide se mišići
Noge su dale put stava i veličinu, i tako je priča išla dalje. Učvrstili smo te noge kako bi dobili dobru statiku i onda "pleli" dalje grane, da se na konju vidi svaki mišić, da je u prirodnon pokretu, da se vide tetive, zglobovi...Pogođena je emocija, bez da smo išta mirili - prepričavaju naši kreativci.
- Stvarno, ka da je živ...Dođe ti baš nekako da ga pogladiš i potapšaš - komentiramo kolega fotoreporter i ja.
Radilo se, kažu naši meštri i kreativci, iz glave, bez skice i nacrta.
- To je bija jedan likovno-graditeljski kompromis - drži Mislav.
- Sve je bilo ka jedan eksperiment, sve je išlo iz glave i na neki osjećaj. Kad smo stavili trupac i četri noge to nam je zadalo sve, provali smo ga onda učvrstit i tribalo je baš pogodit, jer nemaš više priliku maknit i popravit. Nemamo pokušaj ponovno...Priroda nam je zapravo sama zadavala dimenzije i trebalo se trudit da ova životinja zadrži svoju lipotu i gracioznost. I plemenitost - veli Mislav.
- Gledajte mu oko. Pet puta smo mu oko tražili i minjali. Konj je bija ljut i žestok, pa to nije nikako pasalo umjetniku, sve dok nismo našli jedno plemenito oko, ka ovo - govori Mario o promišljanju svoga prijatelja dok se radija ovaj prekrasni konj.
Pričaju nam kako nije bilo lako pronać sve te prikladne grane.
- Pari jednostavno, neš‘ ti, grančica, ovo, ono, nije baš bilo tako lako kako se čini...A kad pogledate, svaka grana ima mot i svoje misto. Malo ga promatraš, onda kažeš, ajmo ubacit još neku granu, ovde, onde...Ima i grana iz Kaštela, i drugih mista, šta su ljudi strigli i donosili...
Ruku u vatru
Ja bi, recimo, bija na kominu, pekli bi gradele, ribu, meso, ubacin neki iskrivljeni komad grane u vatru, pa ga brže bolje vadin jer san pripozna da bi nan moglo koristit - kazuje marangun dodajući kako su imali masu materijala, ali su morali "pripoznavat" za šta je šta.
- Cila anatomija je izvučena, vide se ti napeti mišići, ta konjska snaga, ali najviše je važno šta je sve prirodno, ništa nismo dirali. Kora masline je sama kroz vrime opala, bez brušenja, bez obrade, nego samo ono šta je Bog da.
Kad čovik skine robu sa sebe ostane priroda, onako kako je rođen, tako smo i mi, prirodu čekali da učini za nas, da odbaci koru, da se skine...Da neko ovo sad ide ovako radit ispočetka, sigurno je proces koji bi traja pet, šest godina, skupit materijal, pa ostrić te grane, čekat ih da osuši, čekat da odbaci koru. Triba bit strpljiv - ističu prijatelji.
- Problem je šta je maslina dobra za peku i gradele, pa je svak čuva. Mi smo pokazali da se od nje može više.
Konja smo radili na mojoj taraci. To je desetak metri od poda, radili smo po najvećen zvizdanu, pa onda zimi, buri, kiši, jugu... - objašnjava Mario.
- Dobiva je konj odma već dobar testing na vremenske uvjete – kaže i Mislav, dok Mario pridodaje kako se radilo s minimalno alata.
Alat za rad
- Koristili smo brusilicu i roto rašpu, motornu pilu, aparat za varenje, bušilice za vidanje i to, je to, a maksimalno truda. Taraca ima dvista kvadrata, kako ostavimo niko nam se ne penje, tu smo imali Bogon dani mir za radit na konju.
Danas, svak ko ga vidi nekako ga primi srcu!
Dolaze prijatelji, gledaju šta to činimo, pa je bilo tu svakakvih komentara...Zafrkavali su nas da ćemo ga dat kakvon šeiku za pare, ma nismo nikoga bandali, mi smo vozili po svome.
- Ovo triba u Dubaji, doće šeik, dat će van puste pare.
- Šta to činite?
Ma, bilo ih je i šta su se čudili, svak ko je doša bija je menadžer za ovog konja.
- Pustite nas da radimo, naće konj svoj put! - mi smo spremno odgovarali.
Pitaju nas neki oće li i u maškare, u povorku?
Triba ga izložit
Mi bi volili da ostane za javno dobro...Tribalo bi ga stavit u neki zatvoreni prostor da se šta duže očuva, šta od vandala, šta od vremenskih utjecaja, tipa neka institucija. Volili bi da ostane u Kaštelima - slažu se oko toga.
Radili su za javno dobro, a obojica su u ovome imali i jedno lipo druženje za cili život, pa kažu:
- Po nama, čar ovoj skulpturi od masline, ovon konju daje i to šta je sve kompletno naše, domaće, pripoznat će ga i težak i likar. On je svačiji, više je od sviju, nego od nas, tako smo ga doživili!
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....