Batman, Mandrak, Fantom i konačno...Krleža u stripu

Strip o životu, to jest o “poslovima, sumnjama i snovima” Miroslava Krleže?! Pa još po scenariju Bore Ćosića, i u slobodnoj crtačkoj izvedbi četvorice hrvatskih i srpskih stripaša? Zvuči autentično šašavo, ali u pitanju je deo jednog projekta koji je u sebi već nosio crtu neke plemenite šašavosti sa elementima dražesnog utopizma: “Festival jednog pisca”, u Beogradu Anno Domini 2012, u trajanju od mesec dana, a sav posvećen Miroslavu Krleži. Gledano iz tog ugla, zašto ne bi bilo i stripa o Krleži, rock opere o Andriću ili guslarskog epa (možda rappa?) o Kišu?

Apokrifna verzija

Kulturni centar Beograda organizovao je ovaj festival, i angažovao znamenitog underground stripaša Aleksandra Zografa da osmisli ovaj ekscentrični, u dobrom smislu reči rizični izdavački projekt. Prvobitna je ideja, koliko znam, bila da se sam Zograf poduhvati crtačkog posla, no na kraju je on odabrao dvojicu renomiranih hrvatskih autora ( Igora Hofbauera iz Zagreba i Damira Steinfla iz Opatije) te dvojicu isto takvih srpskih ( Danila Miloševa Wostoka iz Vršca i Borisa Stanića iz Pančeva) da po Ćosićevom “libretu” osmisle i realizuju ono što će se pojaviti pod nazivom “Miroslavljevo jevanđenje - apokrifna verzija”; uz KC Beograda, suizdavač stripa je Leksikografski zavod “Miroslav Krleža”.

Čisto izmišljanje

Teško da je moglo biti boljeg izbora za ovaj posao od Bore Ćosića: koliko zato što je Ćosić autor nekoliko važnih knjiga inspirisanih direktno Krležinim životom i radom i jedan od ponajboljih živih poznavalaca Krleže, i što u njegovoj ljudskoj sudbini i spisateljskom habitusu ima nemalo “krležinskog”, toliko i stoga što je upravo njegov autorski senzibilitet odlična poveznica klasične književne kulture kojoj je sam Krleža - u stvarima pre svega vizualnih umetnosti poprilično konzervativnog ukusa - nesumnjivo pripadao, sa “novom”, mixed-media umetnošću koju je Bora Ćosić ustrajno promovisao još dok je to bilo uistinu hot stuff.

Reklo bi se da je Ćosić moguće početne dvojbe brzo preobrazio u izazov, sudeći po njegovim predgovornim retcima: “Već je u celoj ovoj zamisli bilo nešto ludo, da od znamenitog književnika načinimo nekakvog Flash Gordona ili Mandraka. (...) Ako neko ipak reši da utvrdi ko je bio ovaj dugoveki gospodin (1893-1981), mora zaviriti u nešto od tih mnogobrojnih knjiga, bar u neku od njih. Jer ova crtana pripovest samo jednim delom opisuje njegov život, a prilično često prepušta se čistom izmišljanju. Zato što ova sveska nije nikakva poučna čitanka, nego skup divnih crtarija, u kojima najpre treba da uživate”.

Ljepljivi upitnici

Naputak scenariste, naizgled preskroman, treba doslovno shvatiti, i prepustiti se uživanju. Kako je povod čitavom festivalu, pa tako i ovom stripu, stogodišnjica prvog Krležinog dolaska u Beograd (uzgred, prilično neslavnog: umalo da ga žandarmi utepaju kao “austrijskog špijuna”), taj je Krležin višedecenijski san o Beogradu, kao svojevrsnoj zrcalnoj projekciji Zagreba, a ujedno i oličenju čitave te hrvatsko-srpske “smjese ljepljivih upitnika” i neka vrsta leitmotiva “Miroslavljevog jevanđenja” (pre bih rekao Miroslavljeve Biblije, sa četvoricom darovitih evanđelista). Pripovest o Krleži, nelinearna, fragmentarna, ispreturana, skokovita, podeljena je u pet poglavlja koja crtaju autori ne može biti različitijih rukopisa i likovnih senzibiliteta. Čitaocu, bar ovom potpisanom, čak će u prvi mah malo zasmetati promena registra, taman što se bio navikao (i “navukao”) na sjajan Hofbauerov rad koji otvara ovaj album, ali će brzo shvatiti da je baš u tom izmenjivanju potpuno različitih pristupa i perspektiva, a opet ujedinjenih Ćosićevim tekstom i Krležinom sveprisutnom senkom, jedna od velikih vrednosti ove božanstveno bizarne knjižice.

Kombinujući sopstveni tekst sa citiranjem i kolažiranjem, pa i persifliranjem samog Krleže, Ćosić nas vodi kroz djetinjstvo u Agramu, rane jade, pomutnje gojenca Krleže u dalekome internatu, prve i potonje dolaske u monarhistički i potom komunistički Beograd, kroz prvoratne traume i drugoratne noćne more Krležine, kroz klerikalne propovedi i malograđanska cendranja koja su ga okruživala, kroz vinske sumaglice i erotske halucinacije, kroz grozomorne snove o skrivanju i bekstvu i vremešna dvorska šahiranja s Titom... A crtači sve to prate i nadograđuju koloritnom imaginacijom, poetički šarajući od snovitog lirizma do underground raspojasanosti, od grafiterskog streetwise pristupa do senovite “noćne” poetičnosti. Uostalom, kad bolje pogledaš, ta kako bi Krležin život i mogao pokušati nacrtati i obujmiti jedan jedini crtač, ma koliko darovit? Kad to ionako i nije bio jedan život istesan iz jednog komada, nego više nekakav niz, često protivrečan i prilično nepregledan?

‘Divne crtarije’

Kako god bilo, da su ovo “divne crtarije”, tu je Bora Ćosić posve u pravu. Krleža, doduše, nije bio i neće ni postati ni Betmen ni Mandrak ni Fantom: njegovi su podvizi i čarolije od druge vrste, a i stvarnost kroz koju je pronosio glavu na ramenu ispisujući te kutije olovnih slova bila je neretko fantastičnija od one koja se obično nalazi u stripovima. Nešto važno od te blistave i strašne stvarnosti nalazi se u “Miroslavljevom jevanđenju”. A svaka je verzija nečijeg života apokrifna po definiciji, ali malo je koja poštena da to prizna.